........................10 godina .......................
E,vec je 2009-a cak ne mogu da verujem da imam 21godinu,da sam odrasla tako daleko od svoje kuce. Prolazi dugih deset godina od kako nisam u mojoj kuci,mom gradu sa mojim drustvom.....
Jos od kako sam 1999 za vreme bombardovanja ostala bez dobrog druga znala sam da vise nista nece biti kao pre.Kad sam krenula u neku drugu osnovnu skolu sa nekim drugim ljudima shvatila sam da je moja kuca ipak dalje nego sto sam ikad zelela da bude. Od tada brojim kilometre koji me dele od kuce,od svih stvari koje sam volela. Covek vremenom nauci da zivi sa onim sto ima a nikad ne zaboravlja ono sto je imao......
Ja sam sa mojih jedanaest godina imala sve sto sam ikad zelela. Najbolje drustvo,svo vreme ovog sveta,mir koji se stapao sa svim bojama ,,mojih" Prokletija.Jedino tada sam bila zaista srecna i svoja. Cesto uhvatim sebe kako se zamislim i odlutam na neku zelenu ili sneznu poljanu ali me vrati samo jedan sum koji me podseti da lutam a da vise ni sama ne znam da li to zaista tako izgleda.
Previse me kilometara i tudjih ljudi deli od istinske srece,moje kuce,svega sto je nekad bilo moje. Imala sam gde da trcim,vozim bajs,skijam,da se igram,sve to bilo mi je pred nosem.Cinilo mi se da su ljudi tada bili drugaciji....ma sve je bilo drugacije....Niceg se nisam plasila jer znala sam da ima ko da me cuva .A sada sve koje sam volela vise nema .Nemam vise cemu da se nadam jer nema vise mog grada bar ne onakvog kakvog ga se ja secam.Vise nema niceg sto mi je ulivalo nadu da cu ponovo prosetati mojim gradom,nestalo je onog dana kada su drugi resili da nam sude,otimaju ono sto je vekovima bilo nase i ono sto ce vekovima ostati u nasim srcima.Sada se plasim svega,cak i sebe jer ja vise nisam ona devojcica koja je imala sve,mislim da sam sada devojka ciji su koreni zauvek ostali n a Kosovu i Metohiji,kojima se vise ne mogu vratiti ................
Jos od kako sam 1999 za vreme bombardovanja ostala bez dobrog druga znala sam da vise nista nece biti kao pre.Kad sam krenula u neku drugu osnovnu skolu sa nekim drugim ljudima shvatila sam da je moja kuca ipak dalje nego sto sam ikad zelela da bude. Od tada brojim kilometre koji me dele od kuce,od svih stvari koje sam volela. Covek vremenom nauci da zivi sa onim sto ima a nikad ne zaboravlja ono sto je imao......
Ja sam sa mojih jedanaest godina imala sve sto sam ikad zelela. Najbolje drustvo,svo vreme ovog sveta,mir koji se stapao sa svim bojama ,,mojih" Prokletija.Jedino tada sam bila zaista srecna i svoja. Cesto uhvatim sebe kako se zamislim i odlutam na neku zelenu ili sneznu poljanu ali me vrati samo jedan sum koji me podseti da lutam a da vise ni sama ne znam da li to zaista tako izgleda.
Previse me kilometara i tudjih ljudi deli od istinske srece,moje kuce,svega sto je nekad bilo moje. Imala sam gde da trcim,vozim bajs,skijam,da se igram,sve to bilo mi je pred nosem.Cinilo mi se da su ljudi tada bili drugaciji....ma sve je bilo drugacije....Niceg se nisam plasila jer znala sam da ima ko da me cuva .A sada sve koje sam volela vise nema .Nemam vise cemu da se nadam jer nema vise mog grada bar ne onakvog kakvog ga se ja secam.Vise nema niceg sto mi je ulivalo nadu da cu ponovo prosetati mojim gradom,nestalo je onog dana kada su drugi resili da nam sude,otimaju ono sto je vekovima bilo nase i ono sto ce vekovima ostati u nasim srcima.Sada se plasim svega,cak i sebe jer ja vise nisam ona devojcica koja je imala sve,mislim da sam sada devojka ciji su koreni zauvek ostali n a Kosovu i Metohiji,kojima se vise ne mogu vratiti ................
.............. Plasi me saznanje da sada druga deca rade ono sto sam nekada ja ,plasi me i to da ce oni jos dugo,dugo raditi sve sto ne mogu ja...............
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi